Sećam se da sam jednom pročitao kako neki ljudi koriste govor da bi prikrili misao, ali moje iskustvo je da ima mnogo više onih koji ga koriste umesto misli.
Razgovor poslovnog čoveka treba regulisati sa manje i što jednostavnijih pravila nego bilo koju drugu funkciju ljudske životinje. To su:
Imaj šta da kažeš.
Kaži to.
Prestani da govoriš.
Ako počne da govori pre nego što zna šta hoće da kaže i nastavi da priča nakon što je rekao šta je imao trgovac će završiti pred sudom ili na prosjačkom štapu, a prvo je prečica do drugog. Ovde imam pravnu službu i ona me mnogo košta, ali ona služi da izbegnem parničenje.
Kada si u poseti devojci ili razgovaraš sa prijateljima posle večere sasvim je na mestu voditi razgovor kao da je u pitanju školski izlet, sa zaustavljanjima da se nabere cveće; ali na poslu rečenice treba da predstavljaju najkraće rastojanje između tačaka. Izostavi uvod i zaključak, i prekini pre nego što stigneš da kažeš „drugo“. Moraš držati kratke propovedi da bi privukao grešnike; a ni sâmim đakonima neće trebati duge. Daj budalama prvu, a ženama poslednju reč. Meso je uvek u sredini sendviča. Naravno, malo butera s ove ili one strane ne škodi, pod uslovom da je namenjeno onome ko voli buter.
Zapamti, takođe, da je lakše činiti se mudar nego govoriti mudro. Kaži manje nego sagovornik i slušaj više nego što govoriš; jer kad sluša čovek se ne odaje, a laska onome ko to čini. Većini muškaraca treba samo pažljiv slušalac a većini žena dovoljno papira za beleške pa će reći sve što znaju. Novac govori – ali samo ako njegov vlasnik ima dugačak jezik, a onda su njegove primedbe uvek uvredljive. I siromaštvo govori, ali niko ne želi da čuje šta ima da kaže.