Non so in qual modo, ma i miei scolarini erano venuti a sapere che quel giorno era il mio compleanno. Me li vidi arrivare alla scuola col vestito delle feste e con un regalino tra le mani.
Chi mi portava una penna elegante, chi un libriccino da messa, chi un astuccio da lavoro, chi un bel mazzo di fiori freschi. Io fui consolata e attristata da quella vista: consolata perchè qualunque segno di gratitudine o d'affetto che mi venisse da quei buoni figliuoli mi toccava il cuore e mi faceva parer leggiero ogni sacrifizio: attristata, poichè pensavo che i denari occorsi in quelle compre, potevano venir destinati a più nobile uso. A ogni modo, accolsi serenamente quelle care dimostrazioni d'amore.
Un bambino solo, il più povero, non mi offrì nulla: ma dal suo contegno imbarazzato e dal suo visetto malinconico argomentai quanto dovesse soffrire. Lo chiamai e quando l'ebbi vicino me lo strinsi ripetutamente fra le braccia, baciandolo. Incoraggiato da quelle carezze, il poverino mi pose tra le mani un involtino e fuggì vergognoso.
Sorpresa e incuriosita, lo aprii senza che nessuno potesse accorgersene. Vi erano.... indovinate!.. Tre pallottoline di zucchero!
Lo richiamai subito da me.
--Lo sapevi che mi piacesse lo zucchero? gli chiesi sorridendo.
--Me lo sono figurato! Mi piace tanto a me!
--E tu, ripresi commossa, l'hai certo chiesto alla mamma e....
--No signora! replicò prontamente, non ho chiesto nulla a nessuno; glie l'ho serbato proprio io, di mio....
--Ma pure....
--La nonna, quando mi dà il caffè e latte, mi mette sempre nella chicchera due o tre pallottoline di zucchero per indolcirlo. Io ho levato lo zucchero....
--E il caffè e latte?... chiesi con la gola serrata.
--L'ho preso amaro!
Mario, piccolo Mario, dove sei tu? Forse il fumo delle officine avrà annerito il tuo viso d'angelo, forse a quest'ora lavorerai i campi dove biondeggia la messe e si matura, al sole, la vite, forse ti accoglieranno le navi avventurose dove il lavoro è sì duro, la speranza sì fallace....
Ma chiunque tu sii, operaio, agricoltore o uomo di mare, il tuo posto è fra i nobili cuori, per quali l'amore è sacrifizio, l'abnegazione, dovere.
Mario, piccolo Mario, se tu per un momento potessi entrare nella mia stanzetta da studio, vedresti molte carte, molti libri, molti ninnoli; e vedresti anche, custoditi in una piccola campana di vetro, tre pezzetti di zucchero, un nome, una data! | Ја не знам на који начин, али мој сцоларини дошао да знају да је тај дан био мој рођендан. Видео сам их стићи у школи са странкама и хаљине са поклоном у рукама. Ко сам носио елегантан оловку, другима мало књигу масе, случај са онима који раде, који леп букет свежег цвећа. Ја се утеши и тужан призор: тешио јер сваки знак захвалности или наклоности да сам дошао из тих добрих деце дотакао моје срце и ме благи мишљење свака жртва: тужан, јер сам мислио да је новац узео у тим куповинама, могла бити додељена племенитији употребу. У сваком случају, ја спокојно прихватио те драге демонстрације љубави. Само дете, најсиромашнији, не ми понудио ништа непријатно, али његов држању и његовом тужном мало лице као што сам тврдила треба патити. Звала сам га и када сам имао поред мене загрлио га више пута у својим рукама, да га љуби. Охрабрен тим миловањем, јадан момак ме је питао гомилу у својим рукама, и побегао срамно. Изненађен и радознао, Отворио сам и нико није могао да га види. Ту су .... погодите шта! .. Три лоптице шећера! Звао сам га вратио одмах од мене. - Да ли сте знали да волим шећер? питао сам, насмејана. - Ја сам то схватио! Волим много ми! - А ти, наставио преселио, ви сте сигурно питао мајку и .... - Не госпођо! одговорио одмах, ја нисам никоме ништа питати; ми ћемо се задржао свој его, мој .... - Али ипак .... - Бако, када се даје ми кафу и млеко, ми увек ставља у Цхиццхера два или три лоптице шећера за индолцирло. Ја сам подигао шећер .... - И кафа и млеко ... ја питао грло затегнути. - Л'хо је горак! Марио, Марио Брос, где си? Можда дим оцрнио радионице ће имати свој Ангел Фаце, можда радите на овој биондеггиа областима где је зрела жетва и сунца, на шраф, можда ће дочекати бродове авантуру у којој је рад тако тешко, погрешан нада тако .... Али ко год да си, радник, пољопривредник или човек мора, твоје место је један од најплеменитијих срца, коме љубав је жртва, несебичност, дужност. Марио, Марио Брос, ако за тренутак сам могао да уђе у моју собу да студирају, видели бисте доста карата, много књига, много џиџа-кнацкс; и ти би видети, чува у малим стакленим звоном три коцке шећера, име, датум! |